23.11.2013.

Prakse preduzetništva u muzejskoj delatnosti: ima li mesta za privatne muzeje?

shoes-190200_1280-min

Kreativne industrije i preduzetništvo su veoma aktuelna tema u svim razvijenim zemljama. Traže se načini da se poveća privatna inicijativa u kreativnim industrijama, inovativnost, preduzetnički, duh a pre svega skolnost ka riziku. Tradicionalne oblasti kreativnih industrija, poput muzeja, kulturnog nasleđa, biblioteka, arhiva, itd. dugo nisu razmatrani kao poligon za preduzetničke inicijative. Izvestan zaokret učinjen je pojavom privatnih muzeja, putujućih kolekcija, korporativnih muzejskih kolekcija, itd. 

Autor: Hristina Mikić, Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd

Uvod

U brojnim zemljama potvrđena je potreba povezivanja ekonomske politike i politike razvoja kreativnog sektora. Ovakva orijentacija pred kraj devedesetih godina označila je početak stvaranja tzv. privatno-javnog partnerstva u kulturi, odnosno početak uspostavljanja okvira za mešovite vlasničko-svojinske odnose u kulturnim delatnostima. Uspostavljanje ovog balansa između privatnog i javnog vlasništva u kulturnim delatnostima, zemlje postižu sa manje ili više uspeha, u zavisnosti od istorijskih prilika, privrednog razvoja i društvenog uređenja, ali i specifičnosti sektora u kojima se uspostavljaju odnosi privatno-javnog partnerstva.

Ukoliko se posmatraju međunarodna iskustva, evidentno je da uspostavljanje sinergijskih odnosa između privatne i javne sfere u kreativnom sektoru zahteva aktivnu državnu politiku. U zemljama jake tržišno-liberalne orijentacije često se susreću stanovišta da je politika razvoja kreativnog sektora zapravo samo sektorska ekonomska politika. S druge strane, zemlje u kojima se sektor u kulturi tradicionalno razvijao uz jako prisustvo državnog intervencionizma, politika razvoja kreativnog sektora posmatra se kao rezultat intersekorskog povezivanja kulture i ekonomije u različitim ravnima i perspektivama ove saradnje, a najčešće kao oblik podsticanja preduzetništva i privatnih incijativa u oblastima koje su smatrane “elitističkim” formama ispoljavanja kreativnosti, a danas tradicionalno državnim poslom u kreativnom sektoru (zaštita, muzejska delatnosti, itd).

Preduzetništvo u kulturi i privatna muzejska praksa

Preuzetništvo u kulturi se različito tretiralo i manifestovalo kroz istorijske epohe. Priroda preuzetničkih poduhvata se takođe vremenom menjala. Na početku 21. veka preduzetništvo se suočava sa novim izazovima: razvijene su nove poslovne discipline, ekonomske transakcije povezane sa nematerijalnim dobrima doživele su eksplozivan rast, a intenzivna pojava novih usluga i proizvoda u kulturi koji transformišu privrednu strukturu prevazišle su sva očekivanja. U takvom okruženju, sve intenzivnije se istražuju nova polja za razvoj preduzetništva, poput kreativnih industrija, nasleđa, privatnih muzeja i kolekcija, ateljea, privatnih galerija, itd.

Pojam preduzetnik i preduzetništvo svojstveni su ekonomskoj nauci i pojavljuju se još u 18. veku. Reč preduzetnik potiče od francuske reči entreprendre koja znači preduzeti ili radi nešto. Ova reč se izvorno koristila u Srednjem veku da označi pojedince koji su bili aktivni, izvršavali određene poslove, pa se reč preduzetnik uobičajeno koristila za označavanje pojedinaca koji su obavljali najrazličitije poslove.[1] Na početku 19. veka, francuski ekonomist Jan-Baptiste Say opisao je preduzetnika kao nekog ko premešta ekonomske resurse iz jedne oblasti, u drugu oblast koju karakteriše viša produktivnost i veći dohodak.[2] Drugim rečima, preduzetnik je neko ko kombinuje prizvodne resurse u jednoj organizaciji. Početkom 20. veka, Joseph Schumpeter opisao je preduzetnika kao inovatora i pokretačku snagu ekonomskog razvoja, jer uspostavlja i usmerava nove načine proizvodnje, stvarajući nove potrebe ili ukuse potrošača.[3]

Preduzetništvo u kulturi svojstveno je razvijenim zemljama  koje u većem ili manjem obimu, imaju dugogodišnje iskustvo u ohrabrivanju i stimulisanju preduzetničkih poduhvata u svim sferama ekonomskog života, pa tako i u kulturi. Za zemlje u tranziciji, fenomen preduzetništva u kulturi je novijeg datuma, te su iskustvo i praksa u ovoj oblasti manjeg obima i u većini slučajeva vezuju se za poslovne poduhvate privatnih preduzetnika u kulturnim delatnostima koje su profitno orijentisane. Ipak kada se govori o preduzetništvu u kulturi i kreativnim industrijama, prvenstveno se misli da strateški organizovane delatnosti kojima se komercijalno upravlja i koje obezbeđuju osnovu za poboljšanje ekonomskog položaja kreativaca, kreativnih grupa,  i drugih preduzimljivih pojedinaca, a podjednako i na rast gradske, regionalne ili nacionalne ekonomije.

Osnovni preduslov razvoja preduzetništva u kulturi bila je liberalizacija tržišta kulturnih dobara i usluga, što je bitno uticalo i na razumevanje ovog fenomena. Tako na primer, u SAD kulturno stvarlaštvo i praksa su okrenute potrošaču i tržištu, pa su skoro sve kulturne delatnosti poligon preduzetničkih poduhvata. U Evropi, dominacija tradicije o nacionalnoj kulturi, pruža znatno manji prostor za razvoj preduzetničkih poduhvata, te se preduzetništvo prvenstveno razvija u segmentu kreativnih industrija (profitabilno orijentisanih grana umetničkog i kulturnog stvaralaštva), a znatno manje na polju javnog i nevladinog sektora u kulturi. O ovome svakako govori i zaseban termin koji opisuje preduzetništvo u javnom sektoru “intrapreneurship” kao obliku individualnog preduzetništva u određenim korporativnim strukturama i skolnost pojedinca da preuzme rizik pretvaranja neke ideje u poslovni poduhvat, a da se to ne zahteva eksplicitno od njega.[4]

Međutim, tokom 90-ih godina, došlo je do značajnog zaokreta u poimanju preduzetništva u kulturi, te se terminom preduzetništvo u kulturi počinju opisivati preduzetničke sposobnosti vlasnika i menadžera koji deluju u kulturnim organizacijama, njihove inovativne skolnosti u rešavanju poslovnih problema, sposobnosti da preuzmaju rizik, da budu lideri, improvizuju, budu fleksibilni i sposobni da uče, i što je najvažnije da pronalaze kreativne načine da generišu finansijska sredstva nepohodna za opstanak i rast organizacije.[5] To je značajno doprinelo da sintaksa „preduzetništvo u kulturnim delatnostima“ više ne izaziva negativnu asocijaciju, već da ukazuje na način ponašanja jedne organizacije ili pojedinca koji je opredeljen kreativnim i inovativnim pristupom poslovanju.

Iako su muzeji do devedesetih godina mahom imali društvenu funkciju kako u domenu obrazovanja, tako i izgradnje nacionalnog identiteta, danas  se oni sve više posmatraju  iz perspektive ekonomskih fenomena. Najšire posmatrano, preduzetnicima u muzejskoj delatnosti smatraju se pojedinci koji obavljaju određene poslovne aktivnosti u uslovima neizvesnosti  i snose rizik svog poslovnog poduhvata.  S tim u vezi, preduzetnik je neko ko je dovoljno smeo i spreman da preuzme poslovni poduhvat i čija će nagrada za preuzimanje poslovnog rizika biti ostvarenje odgovarajuće dobiti, ugleda, tržišnog uspeha itd.

Muzejska ponuda predstavlja specifičan kulturni resurs za razvoj turizma, i osnovu za razvoj konkurentske prednosti u odnosu na druge turističke atrakcije. Pri tom treba imati u vidu da je muzejski sistem svake zemlje satkan od raznih elemenata koji sa ekonomskog aspekta imaju različit uticaj na razvoj nacionalne, regionalne ili lokalne ekonomije. Tako na primer, jedan segment muzejskog sistema čine prestižni i u svetu poznati muzeji poput Luvra, Ermitraža, Gugenhajma itd. Muzeji ovog tipa predstavljaju resurs za razvoj turističke delatnosti zasnovane na prestižu i ekskluzivnosti. S druge strane, susrećemo muzeje čija se komparativna prednost zasniva na društvenoj, kulturnoj, istorijskoj ili nekoj drugoj atrakciji. Sa aspekta razvoja turističke destinacije moguće je identifikovati tri tipa atrakcija: primarne, sekundarne i tercijalne.[6] Prestižni i ekskluzivni muzeji u svetu često predstavljaju primarne atrakcije – oni su osnovni element razvoja trusitičke destinacije i presudni za privlačenje turista. S druge strane, privatni muzeji najčešće čine sekundarne i tercijalne atrakcije – oni su lokalno značajni i popularni i/ili čine jedan element postojeće turističke ponude. Dugo su se muzeji videli kao deo ponude kulturnog turzima i turističko istorijskih atrakcija koje mogu obogatiti kulturnu ponudu. Pojavom kreativnog truizma kao oblika turizma u kome posetioci mogu razvojati svoje kreativne potencijale i aktivno učestvovati u stvaranju kreativnog proizvoda i iskustva, privatni muzeji poprimaju i drugačije funkcije sem one prikazivačke, informativne i edukativne.[7]  Mnogi autori smatraju da je kreativni turizam učenje o svakodnevnom životu lokalne zajednice, ali i njenoj prošlosti, tradicionalnoj kulturi i autohtonom znanju.[8] UNESCO definiše kreativni turizam kao turizam u kome je putovanje usmereno na sticanje autentičnog iskustva uz participativno učenje kroz umetnost, nasleže ili posebne karakteristike mesta, i uspostavljanje veze sa onima koji žive na tom prostoru.[9] To je turizam koji omogućava širi pristup kulturi, uključuje turistu u nešto eksperimentalno, autentično i interaktivno. Spoj privatnih incijativa u muzejskoj delatnosti i kreativni turizam upravo omogućavaju novom profilu turiste da oseti eksperimentalan, autentičan i aktivan doživljaj odnosno da u privatnom muzeju proživi nezaboravno iskustvo, doživljaj.

Opseg razvoja kreativnog turizma kroz privatnu muzejsku praksu i kolekcionarstvo je dosta širok, ali se najčešće kreće od starih i retkih zbirki umetničkih dela, do različitih zbirki predmeta za svakodnevnu upotrebu, tehničkih dostignuća i mašina, a sve češće možemo kroz ovu saradnju videti i nematerijalnu baštu kao resursu za razvoja kreativnog turizma. Kada se govori o tradicionalnoj privatnoj muzejskoj praksi, u Zapadnoj Evropi, najčešće se misli na razvoj privatnih muzeja kao filantropskih dela poznatih industrijalaca, bogatih kolekcionara i sl. Tako na primer, Ernst Beyeler fondacija u Baselu predstavlja jedan od najznačajnijih privatnih muzeja u Švajcarskoj. Kolekcija od 170 umetničkih radova klasične moderne umetnosti, privatno vlasništvo umetničkog dilera Ernst Beylera, postala je uz pomoć države, 1993. godine privatni muzej otvoren za javnost. Takođe je interesantan primer privatnog muzeja moderne umetnosti u Pragu. Muzejsku zbirku čini oko 700 dela čeških, poljskih i mađarskih umetnika, a osnovan je zahvaljujući kolekciji iz Fondacije Jana i Mede Maldkova, češke porodice iz SAD. Osim individualnog kolekcionarstva koje u Zapadnoj Evropi ima dugu tradiciju, ne treba ispustiti iz vida ni kolekcije vodećih svetskih korporacija. Tako na primer, među najpoznatijim korporativnim kolekcionarima izdvajaju se Nemačka banka koja poseduje najveću umetničku kolekciju na svetu sa preko 50.000 umetničkih dela; umetnička kolekcija Microsofta sa 4.500 umetničkih dela savremene umetnosti, kolekcija dela savremene umetnosti Erste bank grupe i druge. Interesantno je napomenuti i to da se u Evropi mnogo više susreću privatni muzeji koji prema vrsti pripadaju grupi umetničkih muzeja, nego ekonomsko-tehnički, istorijski ili kompleksni privatni muzeji.

Istraživanje Evropske grupe za muzejsku statistiku pokazuje da je u poslednjih 10 godina povećan broj privatnih muzeja, kao i onih koje su osnovani kao privatno-javno partnerstvo između državnog i privatnog sektora. Najveći broj privatno javnih incijativa je u Nemačkoj, Švajcarskoj i Španiji, gde ujedno i dominiraju privatni muzeji u ukupnoj muzejskoj infrastrukturi.Privatne inicijative su uglavnom vezane za stara zdanja u kojima se izlažu privatne kolekcije umetničkih dela i upotrebnih predmeta, dok u Nemačkoj privatnu inicijativu u muzejskoj delatnosti karakteriše veliki broj tehničkih muzeja.

Prema tipu muzeja,kao sto smo napomenuli veliki broj je umetničkih muzeja ali i onih kompleksnih. Može se takođe uočiti da u zemljama u kojima dominira privatna inicijativa u muzejskoj delatnosti, ujedno se pojavljuju u velikom broju kompleksni muzeji, što je donekle i odlika većine privatnih muzeja u svetu.Odnos privatnih i javnih muzeja je raznolik – u Bugarskoj 10% muzejske infrastrukture je u privatnom vlasništvu, u Češkoj 15%, Danskoj 90%, Estoniji 35%, Francuskoj 25%, Nemačkoj 40%, Litvaniji 5%, Norveškoj 5%, Španiji 30%, Švajcarskoj 80%.

Za razliku od umetničkih kolekcija koje su postale osnova za razvoj privatnih umetničkih muzeja, kolekcije predmeta za svakodnevnu upotrebu su više atrakcija, ali nije redak slučaj da se među njima nalaze i one koje imaju istorijsku, kulturološku, etnografsku ili umetničku vrednost. Preduzetništvo u privatnim muzejima mahom je vezano za ovaj drugi tip kolekcionarstva, jer ne zahteva visoke troškove osiguranja  i održavanja kolekcija. Iako muzeji ovog tipa ne moraju ispunjavati u potpunosti standarde čuvanja, zaštite i održavanja eksponata u zbirci, za njih se takođe koristi termin muzeji, sa ciljem da se ukaže na eksponate koji su sistematizovani, koji prikazuju protekle periode, zaboravljene zanate i predmete, i koji posetiocima pružaju tzv. osećaj „putovanja kroz vreme“.

U Evropi, postoji i određeni broj privatnih muzeja koji su povezani sa istorijatom neke privredne delatnosti (pekarska industrija–muzeji hleba, industrija čokoladnih proizvoda–muzeji čokolade, kozmetička industrija–muzeji parfema, vinarska industrija-muzeji vina, prerada duvana-muzeji duvana itd.), čime oni čuvaju sećanje na istorijski razvoj date privredne grane, edukuju potrošače ili korisnike proizvoda o industrijskom razvoju određenih proizvodnih postupaka, doprinose pospešivanju tražnje za određenim proizvodima, a ono što je najvažnije, različitim oblicima delovanja približavaju svoje posetioce izvorima istorije i stvaralštva. Pojedine kolekcije se mogu izlagati i u okviru postojećih ugostiteljskih objekata, a ovakvom vidu prezentacije pogoduju eksponati koji nemaju visoku tržištn vrednost,već su u funkciji komenrcijalnih ciljeva.

Ovaj tip muzeja može poslužiti kao pogodno tlo za rešavažnje problema nezaposlenosti u određenim sredinama, i to naročito ukoliko se uporedo sa privatnom muzejskom praksom razvijaju i ostale komplementarne delatnosti i poslovi. Stoga je i uloga privatnih muzeja u razvoju lokalne ekonomije više posrednog, nego neposrednog karaktera. Atrakcija pojedine zbirke, njen dobar plasman i situiranje na lokalnu ili regionalnu turističku mapu, mogu doprineti mnogo više razvoju čitavog niza komplementarnih delatnosti-prodavnice suvenira, lokalni prevoz, restoranske usluge, predmeti starih zanata, eko-prehrambeni proizvodi i slično. Tako je na primer, selo Telečka koje broji oko 2000 stanovnika upisano na turističku mapu zahvaljujući malom muzeju duvana Pište Kovača, koji čuva stodvadesetogodišnju tradiciju prerade duvana u okolini Sombora. Da je ekonomska isplativost privatnih  kolekcija moguća, pokazano je u pilot studiji izvodljivosti  koja  je  urađena za Muzej  igračaka  iz  Sremske  Kamenice Rezultati ovog istraživanja su pokazali da bi uz jednokratno ulaganje od 10.000-13.000 evra za 3.000 eksponata i pokrivanje početnih režijskih  troškova od 3.000 evra godišnje, izložena  kolekcija za oko šest meseci bila samoodrživa,  a  sekundarni  prihodi  šire  zajednice  između  300.000 i 400.000 evra godišnje.[10]

Uputstvo za citiranje Mikić, H. (2013) Praksa preduzetništva u muzejskoj delatnosti: ima li mesta za privatne muzeje? Beograd: Grupa za kreativnu ekonomiju.


[1]  Kotlica S.,  Tomić D. (2005) Preduzetništvo, Viša poslovna škola, Novi Sad, str. 23.

[2] Dees, J.G, Emerson J. Economy P. (2001) Enterprising Nonprofit: A Tollkit for Social Entreprenuers, John Wiley & Sons, str. 3.

[3] Kotlica S., Tomić D. (2005) Preduzetništvo, Viša poslovna škola, Novi Sad, str. 28.

[4] De Jong, S. Wennekers (2008) Interaprenueurship: Conceptualizing enterpreneurial emoloyee behaviour, SCALES, http://www.entrepreneurship-sme.eu/pdf-ez/H200802.pdf (pristup, 1.08.2013)

[5] Dees, J.G, Emerson J. Economy P. (2001) Enterprising Nonprofit: A Tollkit for Social Entreprenuers, John Wiley & Sons

[6] Virtparh V. (2006) Kulturni resursi kao činitelj turističke ponude u 21. stoljeću, Ekonomska misao i praksa GOD XV br. 2, str. 283. http//hrcak.srce.hr/file/16373 (pristup, 01.02.2010)

[7] Richard, G. (2001.), Cultural tourists or a culture of tourism? Developments in the European cultural tourism market, u Innovations in cultural tourism: proceedings of the 5th ATLAS International Conference Innovatory approaches to culture and tourism, 1998, Rethymnom, Crete, (editor Buther, J.), ATLAS, Tilburg, str. 1-10.

[8] Radan, E (2012); Jelinčić, D. (2008)

[9] UNESCO (2006)Towards sustainable strategies for creative tourism: creative cities network http://unesdoc.unesco.org/images/0015/001598/159811E.pdf (pristup, 01.08.2013).

[10] Studija izvodljivosti urađena je tokom 2009. godine, a sistematizacija kolekcije i njeno prvo javno prikazivanje februara 2013. godine u Muzeju Grada Novog Sada pod nazivom Zbirka igračaka Željka Komnenića.