06.04.2014.

Kreativne industrije i poreska politika u Srbiji

Autorske naknade u Srbiji izložene su prekomernom opterećenju u pogledu obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Cilj ovakve regulative je obezbeđivanje dodatnih poreskih prihoda za fondove obaveznog socijalnog osiguranja i sprečavanje poreskih zloupotreba isplata autorskih naknada. Ovakva regulativa prouzrokuje nepotrebno veliko administrativno i materijalno opterećenje za autore i negativno utiče na razvoj kreativnog sektora u Srbiji.

Autor: dr Dragan Demirović, saradnik GKE za poresku politiku u kreativnom sektoru

U kreiranju poreske politike uvek postoji suprostavljenost između interesa države da stimuliše određene aktivnosti i težnje za očuvanjem poreskih prihoda. Ovaj sukob interesa izuzetno je izražen u oblasti kulture i ostalih kreativnih industrija. Stepen ovog sukoba duhovito ilustruje čuvena  rečenica koja potiče od Hansa Josta (Hanns Johst), a koja je kasnije pripisivana različitim nacističkim liderima: “Kada čujem reč kultura, ja se odmah mašim za pištolj!” Naravno, u ovim rečima ima određenog preterivanja, ali je potpuno jasno da je problem veoma značajan i izražen. Koren sumnjičavosti fiskalnih vlasti svakako leži u tome što je veoma teško definisati kretivne aktivnosti na način koji bi omogućavao pružanje poreskih i drugih finansijskih pogodnosti bez značajnog rizika njihove zloupotrebe. Hronični deficit javih prihoda svakako neće pogodovati relaksiranju fiskalnog tretmana prihoda koje se ostvaruju u kreativnim industrijama.

Kakva je situacija u Republici Srbiji? Već je na prvi pogled očigledno da su isplate autorskih naknada prepoznate kao metod za umanjenje obaveza u vezi sa plaćanjem poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Ovakav stav je rezultirao u povećanju osnovice na koju se plaća porez na dohodak građana putem smanjenja visine normiranih troškova, što je posebno došlo do izražaja tokom 2009. godine, kada su ove stope u pogledu određenih prihoda smanjene i za više od 50%. Naravno, autori mogu da dokazuju da su njihovi stvarni troškovi viši od normiranih, ali praktična primena ove mogućnosti je zanemarljiva. Naime, teško je očekivati od većine autora da budu tako dobro upoznati sa poreskim propisima i da se izlažu dodatnim naporima i troškovima u cilju dokazivanja visine stvarnih troškova koje su imali u vezi sa stvaranjem određenog autorskog dela.

Naravno, opisani odnos prema visini poreske osnovice uvećava i već postojeću obavezu plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na autorske naknade, s obzirom na to da se doprinosi za obavezno socijalno osiguranje plaćaju na osnovicu koja se uređuje Zakonom o porezu na dohodak.  Trenutno se na autorske naknade plaća doprinos za penzijsko i  invalidsko osiguranje (PIO) po stopi od 24% i za lica koja nisu osigurana po drugom osnovu (najčešće po osnovu radnog odnosa) i doprinos za zdravstveno osiguranje po stopi od 12,3%. Potpuo oslobađanje od obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje moguće je samo u dva slučaja: 1) za lice koje je od Fonda PIO dobilo potvrdu da je za njega u toj kalendarskoj godinu plaćen doprinos na najvišu osnovicu i da se do kraja godine ne vrši dalje plaćanje doprinosa za PIO na ugovorene naknade; i 2) za stranog državljanina za koga su, prema međunarodnom sporazumu sa državom iz koje dolazi, ispunjeni uslovi da se ne plaćaju doprinosi.

Postavlja se pitanje šta ovakva regulativa znači za samog autora i šta sve mora autor da učini kako njegovi prihodi ne bi bili prekomerno umanjeni. Obaveza obračuna poreza i doprinosa prilikom isplate autorska naknade obaveza je isplatioca prihoda. Za početak, da bi otklonio obavezu plaćanja doprinosa za zdravstveno osiguranje, autor mora da dostavi isplatiocu prihoda dokaz da je osiguran po drugom osnovu, najčešće da je u radnom odnosu. Ispunjenje ove obaveze, po pravilu, je jednostavno i ne bi trebalo da prouzrokuje posebne praktične probleme. Međutim, u pogledu plaćanja doprinosa za PIO situacija nije tako jednostavna. Naime, da bi ostvario pravo na oslobađanje od plaćanja doprinosa u toku godine, autor mora da dobije rešenje Fonda PIO po osnovu zahteva u kome je dokumentovao da je platio doprinose za PIO na procenjenu najvišu godišnju osnovicu čiji iznos utvrđuje i objavljuje ministar finansija. S druge strane, ukoliko ne ostvari ovo pravo, autor će imati pravo na povraćaj više plaćenih doprinosa u toku godine. Da bi ovo pravo ostvario potrebno je da podnese zahtev nadležnoj Poreskoj upravi na propisanom obrascu uz dostavljanje dokaza o izvršenim uplatama doprinosa (uverenje Fonda PIO i potvrde isplatioca prihoda). Očigledno, da bi ostvarili svoja prava u vezi sa doprinosima za obavezno socijalno osiguranje autori će morati da se bave finansijskim propisima ili da angažuju stručnu pomoć. Posebno bi trebalo imati u vidu to da pravo na povraćaj više plaćenih doprinosa predstavlja prihod na koji se plaća i godišnji porez na dohodak građana bez obzira na to da li je tražen njihov povraćaj prekomerno plaćenih doprinosa ili ne. Zapravo, autor neće pravilno podneti prijavu za godišnji porez na dohodak građana ukoliko ne utvrdi da li su u toku godine za njegov račun plaćeni doprinosi u visini koja prevazilazi propisani najviši godišnji iznos.

Uprednopravno posmatrano, nije uobičajeno da se autorske naknade podvrgavaju plaćanju doprinosa u meri u kojoj je to učinjeno u Republici Srbiji. U našem neposrednom okruženju, primer Republike Srbije u poslednje vreme sledi Republika Srpska, u Crnoj Gori se na autorske naknade plaćaju doprinosi samo u slučaju kada autor nije osiguran po drugom osnovu, dok su u Hrvatskoj autorske naknade u potpunosti izuzete od obaveze plaćanja doprinosa. U svakom slučaju, uvođenje obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na prihode autora koji su osigurani po drugom osnovu ima za jedini cilj uvećanje prihoda fondova za obavezno socijalno osiguranje. S druge strane, ne može se osporiti potreba na uređivanje statusa i obezbeđivanje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja za lica koja imaju status slobodnih umetnika. Međutim, uređenje statusa slobodnih umetnika predmet je posebnih propisa i u tom pogledu nemamo načelnih primedbi na regulativu u Republici Srbiji.

Na kraju bi se vratili dilemi sa početka izlaganja. Da li je opravdano sprečavati zloupotrebe isplate autorskih naknada njihovim prekomernim fiskalnim opterećem? Prema našem mišljenju odgovor se nameće sam po sebi. Naravno da takav pristup ne može biti opravdan i to zbog svih onih autora koji svoju kreativnu energiju upotrebljavaju u cilju unapređenja kulturnog nivoa i uslova života društva u kome žive. Nije primereno da se takvi pojedinci podvrgavaju dodatnim materijalnim izdacima i da se dovode u situaciju da svoje vreme i životnu energiju troše na ispunjavanje različitih administrativnih postupaka i  takvim odnosom posredno ih gurati u sferu sive ekonomiju.

Uputstvo za citiranje: Demirović, D. (2014) Kreativne industrije i poreska politika u Srbiji, Edicija CCI Policy corner, Beograd: Grupa za kreativnu ekonomiju,