27.12.2014.

Moda kao deo kreativnih industrija: Pedest (burnih) godina domaće modne scene

Zatečena između kulture i privrede, ovdašnja moda je shvaćena kao profitni sektor bez profita, zbog čega se i internacionalne aspiracije najčešće završavaju u nacionalnom ćorsokaku.  S druge strane, moda bi mogla i trebala biti sredstvo ekonomskog razvoja i  kulturne diplomatije – za šta je potrebna podrška i poverenje, koliko vlasti – toliko i javnosti.

autor: Ksenija Marković, modni dizajner

Moram primetiti  da me ova tema  neobično podseća na teme o mitskim bićima. U njih, kao i srpsku modu, veruješ ili ne mimo racionalnih razloga. Drugim rečima, iako je logični  preduslov  mode društvo „osposobljeno“  da troši potrošnje radi, postojanje srpske mode u  (finansijski, estetski ili etički) neadekvatnim društvenim okolnostima dokazuje precenjenost logike.

Ovakva postavka stvari nas, akutno nezadovoljne, odmah asocira na trenutne prilike – na žal zbog Krizom i Tranzicijom zapostavljenih Bogom-danih potencijala. Ipak, istina je da današnja moda nije ništa nelogičnija nego ona u „srećna vremena“. Šta-više, retko kontinuirana karakteristika  domaće modne scene upravo jeste paradoksalnost njenog postojanja.

Socijalistička Jugoslavija – zlatno doba domaće mode?

Zahvaljujući modnim salonima i retkim kreatorima još u predratnoj Jugoslaviji započelo je stvaranje domaće mode. Dolazak socijalističkog režima označio je kraj započetog. Polazeći od boljševičke ideologije agitprop politika je modu osudila kao neprijatelja opšteg dobra, u kome su (odevna) individualizacija i isticanje pojedinca smatrani nepoželjnim.

U kontekstu posleratne obnove radilo se i na razvoju tekstilne industrije, ali upravo je ovo vreme pokazatelj da postojanje adekvatnih proizvodnih pogona  ne znači nužno i postojanje  modne industrije. Domaća konfekcija težila je jednostavnoj odeći za radnog muškarca i ženu; zapadni stilski uzori su odbačeni kao nepodobni u besklasnom društvu; a (školovani) kreatori svedeni na zanatlije ili proglašeni buržuaskim, društveno-podrivajućim elementima. Proizvod toga bila je nekvalitetna, loše skrojena ili potpuno bezlična odeća, te ne čudi što su drugarice i drugovi modnu sreću počeli tražiti u krojačkim salonima, komisionima i, kasnije, turističkim šoping turama.

Sredinom šezdesetih godina dolazi do sve veće otvorenosti Zemlje prema Zapadu, a 1965. i do privredne reforme koja će otvoriti novo poglavlje u shvatanju standarda i kvaliteta jugoslovenskih proizvoda. Paralelno, društvo prolazi kroz ekonomski progres, plate rastu, te srednja klasa jača,  što vodi i razvoju potrošačkih potreba. Ipak, pitanje je koliko bi potreba za modiranjem bila zadovoljena, da nisu postojali i „viši“ interesi.

1967. godine list Bazar je u saradnji sa pripadnicama profesionalnih elita (arhitektom Božanom Pekić, balerinom Lidijom Pilipenko, kostimografom Jagodom Buić i drugima) pokrenuo „seriju suđenja“ domaćoj konfekciji, ocenjenoj kao loša i nedovoljnog kvaliteta. Naredne godine započela je i akcija „Stil Bazar“ koja je za cilj imala estetizaciju domaće modne produkcije, tj. stvaranje lepe i moderne odeće savremenog doba.

Bez namere da kritikujem ove dobre inicijative, ipak moram izraziti sumnju u stav da su iste bile isključivo proizvod javnog estetskog bunta. U tom kontekstu, a imajući u vidu da govorimo o vremenu izrazito jake političke kontrole i (auto)cenzure, čini se da je i pomenuti „bunt“ bio prilično orkestriran odozgo. Jedan od imperativa tadašnjeg društvenog uređenja  bio je da se dokaže kao aktuelan i ravnopravan takmac Zapadu, što je (između ostalog) značilo i afirmaciju modernosti socijalističkog stila življenja. Tako, obnova koncepta mode, kao sastavni deo politike emancipacije, promoviše Jugoslaviju kao (antikapitalističku)  zemlju jednakosti, stilski i ideološki udaljenu od retrogradnih procesa  iza  gvozdene zavese.

Socijalistička tekstilna proizvodnja uspostavljena je na novom sistemu vrednosti, koji je rehabilitovao ulogu modnog kreatora i doneo princip izrade grandioznih kolekcija bliskih visokoj modi. One su, po svojoj promociji, transponovane u komercijalne modele i serijsku proizvodnju –  velikim delom namenjenu inostranim tržištima.

photo credits: George Stayler

„Lider novog jugoslovenskog dizajna“ bio je Aleksandar Joksimović, iza koga je produkciono stajao Centrotekstil. Njegove kolekcije „Simonida“,„Vitraž“,„Prokleta Jerina“, inspirisane srpko-vizantijskom umetnošću i srednjovekovnim narativima, na radost nacije, oslikavale su  izvrsnu sposobnost autora u asimilovanju globalnog  trenda i specifičnih estetskih kodova podneblja. Ipak, a nedovodeći u pitanje idejno bogatstvo dizjanera, moram primetiti da ovakav stilski koncept i nije bio baš slučajan.

Očigledno je da je „grandiozni egzotizam“, kako teoretičari nazivaju samosvojstvenu socijalističku (visoku) modu, trebao da reprezentuje Jugoslaviju kao zemlju koja se, bez obzira na težnju ka homogenom jugoslovenskom identitetu, ne odriče bogatog kulturnog nasleđa bratskih nacija. Simptomatična je i  pojava da dominantna  modna inspiracija bivaju freske, manastirski prozori i dveri, te da Država koju u tom trenutku „prozivaju“ za zabranjivanje vere, ovakve projekte finansira i promoviše. Drugim rečima, deluje mi da je jedan od  ciljeva nacionalnim-inspirisane-mode bila i svojevrsna kulturna diplomatija, tačnije, reprogramiranje komunističko-ateističke slike nacije.

Ne samo Joksimović – i Andjelka Slijepčević, Dobrila Vasiljević Smiljanić, Mira Čohadžić stvarali su modu inspirisanu  kulturnim nasleđem. Pored nacionalnih interesa takva moda odgovarala je i globalnim trendovima u koje su se bez problema uklopili Sirogojno džemperi i folkolorni Yu motivi. Centrotekstil, Jugoeksport, Rudnik (…) proizvodili su originalnu konfekciju, kojoj su autorske kolekcije slavnih domaćih dizajnera poput Mirjane Marić bile estetsko merilo i način promocije. Promociji novog jugoslovenskog dizajna u svetu doprinela je i  adekvatno stilizovana Jovanka Broz, koja je pod ruku sa modno-osvešćenim drugom Titom bila ikona jugoslovenskog stila.

Da je tadašnja modna infrastruktura opstala i da se modna svest malo duže zadržala, ovaj period bi s pravom smatrali „zlatnim“. Ovako, sa kasnijim urušavanjem njegovog nasleđa, socijalistička moda je ostala samo odraz jednog vremena – primer paradoksalnosti podneblja na kome je sistem utemeljen na ideji socijalne ravnopravnosti bio jedini koji je iznedrio ozbiljno luksuznu modu.

Mračne Devedeste ili „kada moda upali svetlo“

Moda srećne (Titove) Juge promptno je kolabirala krahom države. Veliki dizajneri pređašnjeg vremena nekako su se povukli pred socijalnim neprilikama i samo su pojedini nastavili da rade – naravno, u daleko manjem obimu nego ranije. Brend 3M Mirjane Marić još je opstajao podsećajući na slavu nekadašnjeg stila, a poslednju reviju  gospođa Marić održala je 1992. godine.

Praktično, pisati o autentičnoj domaćoj modi devedestih, „na prvu loptu“, deluje besmisleno. Bez namere da lamentiram nad tužnom sudbinom nacije, činjenica jeste da je nekadašnji modni egzotizam pretvoren u egzotiku modnog preživljvanja. To preživljavanje se, iz čvrstih ruku  države,  prenelo na nejaka pleća privatnog sektora u razvoju.

Procesi privatizacije, ali i činjenica da su dostupni resursi svedeni na one preostale iz prethodnog perioda, u mnogome je uslovila dešavanja na polju mode. Pojavljuju se novi proizvođači koji se trude da na refuzima nekadašnje industrije započinju stvaranje stila Treće Jugoslavije. Paralelno, stasavaju mladi dizajneri, od kojih mali broj dobija priliku da iskustvo stiče u industriji; jedan broj njih napušta zemlju ili menja profesiju, dok se oni optimističniji  upuštaju u stvaranje autorskih kolekcija.

photo credits: Ana Ljubinković

Tako je u „godinama mraka“ (opet paradoksalno!) stvorena svojevrsna modna scena, kojoj bi pre nego jugoslovenska odgovarao epitet beogradska. Nju je činila nekolicina brendova i promenjivi broj samostalnih dizajnera, koji su ne retko odustajali  zahvaljujući nedostatku  resursa  i  sistema distribucije. Nekadašnja homogena i nacionalna moda  pretvorena je u heterogenu – pretežno lokalnu, a  njena „grandioznost“ i uloga sredstva međunarodne kulturne komunikacije svedena je na malobrojne i privatne inicijative. Redak, ako ne i jedini, primer takvih inicijtiva jeste modna kuća Mona koja je u svom radu zadržala nekadašnji pristup pripreme reprezentativnih kolekcija – idejno zasnovanih na elementima kulturne baštine  nacije.

<>Da li je moda „upalila svetlo“ devedesetih pitanje je koje bi trebalo postaviti nekom profesionalno neutralnijem. Ja mislim da sama činjenica da je u zemlji Depo i Buvljak odevanja uopšte postojala govori u prilog njenoj buntovnosti. Praktično, modne revije, konceptualni nastupi i modni performansi –  samostalno ili kao deo različitih kulturnih manifestacija, vrlo malo su težili promociji modnih proizvoda, čija je ciljna grupa i bila više nego mala. Njihov tek sekundarni cilj bio je plasman odeće, a primarni: izražavanje potrebe (kulturne) javnosti za estetskim i svakim drugim boljitkom društva.

Ipak, kada govorimo o  modi jedne zemlje, tek usputno pominjemo njenu proširenu ulogu, dok bi najvažniji deo priče trebali biti dometi modne industrije  i stvaralaštva  samostalnih dizajnera te zemlje. Drugim rečima, govoreći  o jugoslovenskoj-srpskoj-beogradskoj modi govorimo o „made in jugoslavija-srbija-beograd“ modnoj odeći, obući, stilu… Sa tog aspekta, možemo primetiti da devedeste jesu iznedrile pojedine dizajnere i brendove čiji je rad bio izuzetan, ali  i to da obim „izuzetnih“ projekata, kolekcija i modnih imena nije bio dovoljan da bi se formirala vidljiva i prepoznatljiva domaća moda.

Nedovršena tranzicija srpske mode

U godine promena modna scena ulazi sa izvesnim potencijalom i nadom da će se na osnovama „sačuvanog u nedaćama“ sada nesputano razvijati. Dvadeset i četiri godine kasnije, i dalje smo daleko od nesputanosti.

U protekloj deceniji i po, desilo se mnogo toga „modnog“, pa opet, deluje, da vrlo mali broj ljudi uopšte zna da srpska moda postoji. Veliki je broj dizajnera koji su se u ovom periodu pojavili. Veliki je broj i onih koji su po pojavljivanju nestali. Broj onih koji su uspeli da stvore održive brendove izuzetno je mali. U tom smislu, više nego redak jeste primer Dragane Ognjenović koja je svoju produkciju  limitiranih komada razvila u serijsku proizvodnju, nekoliko linija i nekoliko sopstvenih prodajnih objekata. Ipak, čak i ova uspešna poslovna priča nije uspela da se proširi „preko“.

Dizajneri, manje ili više kontinuirano prave autorske kolekcije, koje do kupaca stižu kroz pojedine konceptualne radnje, dizajnerske butike i (najčešće) kroz  prodaju na crno tipa „dodješ, probaš, kupiš“.  Srećom, u poslednjih deset godina, intenzivnije se otvaraju radnje i ateljei u kojima dizajneri, samostalno ili u grupi, prodaju svoje modele. Ovakvom pristupu u mnogome je doprinelo i otvaranje Čumić Dizajn Distrikta.

Grupa mlađih dizajnera, iskoristila je niske cene za izdavanja prostora u propalom, nekada kultnom tržnom centru, te „osvojila“ jedan njegov deo sa sopstvenim buticima. Pored dobre lokacije i ne velikih ulaganja, najbolji aspekt ove ideje upravo je bila koncentracija dizajnera na jednom mestu. Tako je nastala svojevrsni lokalni modni inkubator, koji bi, da je bilo spoljne podrške i kontrole kvaliteta ponuđenog, možda doživeo blistaviju sudbinu. U realnosti, Čumić je ostao dobra inicijativa sa nedovoljno dobrim rezultatima.

photo credits: Iva Ljubinković ABO

 U periodu o kome govorimo organizovano je oko 30    Beogradskih nedelja mode i brojni drugi projekti kojima su se dizajneri predstavljali domaćoj i intrenacionalnoj publici. U svemu tome, bilo je ljudi iz „belog sveta“ koji su smatrali i smatraju da srpska moda ima potencijala. Ipak, kada je došlo do dogovora o eventualnim saradnjama nastupili su za-beli-svet-nerazumljivi-problemi: imamo pej pal – nemamo pej pal; porez nam je veliki; nemamo  mogućnosti da proizvedemo veće količine; standard kvaliteta? – ‘ajte molim Vas !

Naravno, preostali su domaći finansijeri. Takvi su se odlučili za ulaganje u manje rizične delatnosti ili u to da sami postanu kreatori. Pevačice i bogate domaćice postaju modni dizajneri , a što i ne bi  kada je „moda lepo zanimanje za ženu“. Modno neobrazovani i poluopbrazovani prave revije, otvaraju radnje, uživaju status dizajnera, stvarajući opštu konfuziju šta moda jeste. Tako, za razliku od Titove Jugoslavije kada je intenzivni razvoj mode bio paradoksalan sa etičkog aspekta; i za razliku od  Miloševićeve kada je njeno oživljavanje bilo začudno sa finansijskog; moda demokratske Srbije paradoksalna je sa estetskog aspekta. U njoj su najvidljiviji oni sa socijalnim i ekonomskim – ne kulturnim i kreativnim kapitalom.

Bez obzira na više nego lmitirano tržište rada, nekritički se otvaraju modne škole (samo u Beogradu ih ima 7!). Osnivaju se raznorazne, najčešće amaterske modne manifestacije, što nas dovodi do one narodne „mala bara mnogo krokodila“. Relavanti časopisi ne pokazuju interes za formiranje modne kritike, kuloarske priče nadglašavaju one profesionalne, pa  jedino  pojedine „stručne“ nagrade opstaju kao  (diskutabilan) instrument formiranja sistema vrednosti.

Na suportnoj strani „tužnog i ružnog“ Srbija ima solidan broj dobrih dizajnera. Doda Komad, Ingrid Huljev, Ana Šekularac, Tamara Radivojević, Jelena i Svetlana Proković, Ana Ljubinković, Vlada Savić, Vladimir Lazarević, Koisho, Milica Vukadinović,  Klasa…  Na tržištu, uz tešku borbu, uspešno posluju Mona, AMC, TFY, … Poslednjih godina spontano se formirala i grupa dizajnera koji se bave komercijalnijom modom ( Ines Janković, Jovane Marković, Milica Opačić) koji  – pre svega zahvaljujući dobrim osnovnim resursima, predstavljaju svojevrsnu „autorsku“ dopunu konfekcijskim brendovima.

Pojedini srpski dizajneri, kao što je George Styler, uspeli su da se donekle probiju na inostranom tržištu, mada se to probijanje (za sada) više odnosi na slavu u resoru  šou biznisa. Najveći internacionalni modni uspeh ostvarila je Roksanda Ilinčić, koja je, istini za volju, više engleski nego srpski dizajner. Onim srpskim, i u majci Srbiji i dalje svašta manjka, a ponajviše adekavtan društveni okvir razvoja. Taj okvir podrazumeva podršku države za razvoj modnog preduzetništva, izmene poreskih zakona i afirmisanje mode kao faktora kulturnog i ekonomskog razvoja zemlje …

Bez prethodno navedenog, trenutna srpska moda je negde između profesionalnosti i amaterizma, šoubiznisa i umetnosti – velikih želja i malih mogućnosti. Proizvod ovoga je i to što dizajneri nadu u bolje sutra vide isključivo u (kvazi) proboju na  svetsku scenu, koja će (mudra, kakva jeste) prepoznati kreativne potencijale  avangardno-zaostalog tržišta. Jasno je da je ovaj scenario, bar koliko idealističan, toliko i sporan – primenjiv tek u retkim slučajevima, više srećnih nego darovitih pojedinaca.

Zatečena između kulture i privrede, ovdašnja moda je shvaćena kao profitni sektor bez profita, zbog čega se i internacionalne aspiracije najčešće završavaju u nacionalnom ćorsokaku.  S druge strane, moda bi mogla i trebala biti sredstvo ekonomskog razvoja i  kulturne diplomatije – za šta je potrebna podrška i poverenje, koliko vlasti – toliko i javnosti.  Kada je u pitanju druga, ova podrška znači razmišljati o održivosti sopstvenog društva, pa bar ponekada umesto kopije svetskog dizajnera kupiti domaći original.

Napomena: tekst je objavljen u časopisu Bazar povodom proslave 50 godina jubileja (novembar 2014). Zahvljujemo se autorki i urednici Bazara na saglasnosti za objavljivanje teksta u edinicij Kutak za javne politike u oblasti kreativnih industrija.

Uputstvo za citiranje: Marković, K. (2014) Moda kao deo kreativnih industrija: Pedest (burnih) godina domaće modne scene, edicija Kutak za javne politike u oblasti kreativnih industrija, Grupa za kreativnu ekonomiju.